“Za život moraš da imaš srce, ako ga nemaš ima se mučiš.“ Rastimo do deteta sa VIOLETOM JOVIĆ!

Objavljeno: 08 nov 2017

O važnosti očuvanja ličnog i kulturnog identiteta, položaju dijalekta i sudbini običnog, “malog“ čoveka, ali i o tome kako rasti do deteta i da li rabota, zaista, žensku dušu odmara, govori Violeta Jović, uvažena književnica i čuvar duhovnog i narodnog blaga juga Srbije.

Kada neko spomene ime Violete Jović, uglavnom odmah pomislimo na njeno književno stvaralaštvo za decu, ali i na važnost očuvanja bogate riznice narodnog duha i tradicije, o čemu se stara kroz svoje književno stvaralaštvo na dijalektu.

Violeta Jović je uvažena književnica i poznati pesnik i pisac za decu. Književnošću se bavi od malena, a do sada ima preko 30 objavljenih knjiga. Takođe, Violeta je i diplomirani pravnik i šef Kabineta rektora Univerziteta u Nišu. Direktor je i idejni pokretač brojnih festivala i akcija, poput festivala dečijeg književnog stvaralaštva i stvaralaštva za decu “Medijana“, koji u Nišu svake godine okuplja hiljade talentovanih učenika osnovnih i srednjih škola iz Srbije, ali iz skoro svih evropskih zemalja. Osim toga, Violeta je i supruga i majka, bavi se slikarstvom, a svira i harmoniku. Na pitanje kako sve to postiže, i da li rabota zaista žensku dušu odmara, Violeta kaže:

Ništa ne postižem, niti se opterećujem postizanjem. Jednostavno živim u skladu sa sobom i sa prirodom. Rođena sam zdrava i to je prvi korak i dobra osnova. Ostalo je stvar izbora.

Violeta govori o tome da je čovek, postavivši sebe na vrh lanca ishrane u prirodi, gotovo i zaboravio da je i sam deo te iste prirode u kojoj živi i koja ga okružuje. Tek kada je u skladu sa prirodom, tek onda može da istinski pronikne u svoju suštinu i na pravi način izgradi svoj životni put. Violeta je i sama primer toga da kada radimo ono što istinski volimo i što je istinski deo nas samih, onda zapravo i ne radimo. Onda smo ono ko jesmo i onda smo u skladu i sa sobom i sa prirodom koja nas okružuje.

Biram stvari koje me interesuju i posvećujem im se. Volim svoj posao i volim ono što jesam. Sledim svoju intuiciju. Svoje vreme organizujem prema poslovnim i porodičnim obavezama i interesovanjima. Ne bavim se tuđim životima, osim kada sam pozvana da pomognem, a i onda se fokusiram na predmet pomoći. Ne gledam indijske, turske i latinoameričke serije u kojima se ne zna ko je ko, a uglavnom svi plaču, i na ekranu, i oni kraj ekrana. Neću da mi bilo čija glupost gospodari vremenom.

foto: Miroslav Miša Jovićfoto: Miroslav Miša Jović
foto: Miroslav Miša Jović

Tom prilikom, Violeta naglašava da je važno biti subjekat u svom životu, živeti srcem i delati srcem. U brzom “reality“ vremenu pravi način borbe jeste biti najbolja moguća verzija sebe, biti društveno angažovan tako što ćemo sami dati pravi primer, ne samo biti “protiv“ degradiranja kulture, već dati lični doprinos izgrađivanju jedne lepše i bolje realnosti.

“Rabota žensku dušu odmara“ jedna je od najpoznatijih Violetinih pesama. Ova pesmu nastala je kada je zbog povrede desnog kolena, nakon čega je u gipsu provela par nedelja morala da leži i odmara. Kada su joj stavili celu nogu u gips, od kuka do pete, pozvala je njena baka Živana i pitala da li radi nešto. Nakon što joj je odgovorila da ne radi jer je povređena, baba Živana joj je rekla: “Pa nesi u ruke! U gips ti noga, nesu ruke!“

Rabota zaista žensku dušu odmara, samo ako umete da uposlite svoj mozak i kreativno upotrebite vreme, kaže Violeta.

Violeta Jović rođena je u Nišu 8. marta 1966. godine. Iako je mesto njenog rođenja Niš, njen zavičaj je uvek bio i ostao selo Mečji Do kraj Svrljiga. Odrasla je u velikoj porodici gde se puno radilo i gde se, kaže, možda nije uvek imalo mnogo, ali nikada nije manjkalo ljubavi, što je osnova svega.

Kakvo je bilo Vaše detinjstvo? Koliko je ono bilo razigranije, slobodnije i humanije nego danas? Da li mislite da su današnja deca, na neki način, lišena pravog iskustva detinjstva?

– Moje detinjstvo je zbrinuto. Ono je u meni. Čuvam ga i iz njega crpem energiju za život. Nikada nisam prestala da se smejem, da se igram, da maštam… Ono detinjstvo u mladim godinama, na koje verovatno mislite, bilo je divno. Odrasla sam u velikoj seoskoj porodici u selu Mečji Do, u opštini Svrljig. Igrala sam se i rasla uz mlađu sestru i sve članove porodice, od kojih sam učila radost života. Mislim da čovek ne može da bira gde će se roditi, ali tu gde se rodi, to je njegova prirodna sredina, i treba da živi u skladu sa njom. Neko se rodi i odrasta u gradu. I gradska sredina ima svoje lepote, i u njoj se može biti dete. Možda su okolnosti malo drugačije, ali se može biti srećno dete i u jednoj i u drugoj sredini, ako ste voljeno dete i ako odrastate u porodici koja funkcioniše tako da detetu bude dobra pista za uzletanje.“

Dete je dete gdegod da se rodi. Radoznalo, maštovito, nestašno… Roditelji su ti koji vas ili usmere na pravilno odrastanje ili vas svojim odsustvom, ili neadekvatnim pristupom onesposobe. Deca se nisu promenila. Promenili su se roditelji.

foto: Miroslav Miša Jović
foto: Miroslav Miša Jović

Stoga, Violeta ističe da je u vremenu kada se brzo živi, i kada su svi usmereni na sticanje materijalnih vrednosti neophodno čvrsto stajati na zemlji i nikada ne zaboraviti ono što je najvažnije. U jurenju nekih, samo njima poznatim, ciljeva, roditelji nikada ne bi trebalo da zaborave i zapostave onoga kome su podarili život, a ko nije tražio da se rodi, ne izvršavajući svoju osnovnu ulogu da svojim ličnim primerom i vremenom koje će kreativno provesti sa detetom pomognu detetu da stane na svoje noge, kaže Violeta. To odsustvo se nikada više ne nadoknadi. A često pokušavaju da ga nadomeste skupim tehničkim novotarijama koje detetu pružaju niz mogućnosti za saznanjem, ali ga i udaljavaju od sebe samoga.

Prisećavši se svog detinjstva, onog u mlađim godinama, Violeta stvara živopisnu sliku toplog, skladnog, ušukanog i potpuno bezbrižnog porodičnog doma. Zimsko veče. Kraj toplote porodičnog ognjišta okupljena je velika, brojna porodica. Ženski deo porodice vredno je uposlio ruke: neko plete, neko štrika, neko veze. Sve vreme vatra pucketa a napolju veju pahulje. Kraj vatre deda lomi kukuruz i čuje se gotovo harmonično lupkanje zrna o zidove lonca. Apsolutni spokoj. Bezbrižnu, skladnu tišinu tek ponekad prekine razgovor, najverovatnije o tome šta će se raditi sutra, i smeh ženske čeljadi.

“Zaključaj svoje detinjstvo u čarobnu kutiju i ne odvajaj se od nje ni za živu glavu.“, kaže Violeta u jednoj od svojih pesama. A na to kakav je i koliki uticaj njenog detinjstva na ono ko ona jeste danas, a i na njeno književno stvaralaštvo u celini, kaže:

-“Ja jesam zaključala svoje detinjstvo u čarobnu kutiju i od njega se ne odvajam. Prema tome, moje detinjstvo ne vrši bilo kakav uticaj na mene, ono je deo mene, živim ga još uvek i zahvalna sam što mi je dato da to mogu.

Mene je jedna šašava vila

u malo srpsko selo spustila,

ko zna odakle, ko zna zbog čega

i nestala je tu, iza brega…

– “Mika Antić ima plavu zvezdu, Dobrica Erić ima čudesnog svica, a ja imam šašavu vilu. Tako sam je nazvala jer je nestašna i maštovita, kreativna i radoznala, i jer mi pruža mogućnost da budem ja.“

Naš kraj ističe se po živopisnosti, ne samo predela, već i ljudi i njihovih karaktera. Veliki deo svog rada Violeta je posvetila upravo tom radnom i vrednom, običnom “malom“ čoveku, gotovo skrajnutom i zaboravljenom. O tome koliko je zahvalna šašavoj vili što je u to malo selo spustila, i koliko ljudi iz njenog zavičaja je zapravo uzeto kao prototip junaka, i to zaista junaka, njenih priča, Violeta priča:

– “Svrljiški kraj je autohtono područje. Sačuvalo je svoj integritet, i ja mislim da je Tvorac bio zaista dobre volje tog 8. marta 1966. godine kada mi je dozvolio da niknem upravo tu, u živopisnom kraju divne i čiste prirode, divnih, vrednih i čistoumnih ljudi, da odrastam s običnim, ali svake pažnje vrednim ljudima.“

Nema velikih i malih ljudi“, kaže Violeta. “Svi smo mi istovremeno i mali i veliki. I taj mali, običan čovek je karika u lancu, a znamo da taj lanac ne postoji bez te jedne karike.

I zaista, svi mi smo istovremeno i kap, ali i okean. Violetin rad svakoga podseća na nužnost samospoznaje, ali i očuvanja identiteta.

“Želim da sačuvam trag o postojanju takvog čoveka, običnog, poštenog, vrednog, duhovitog, požrtvovanog… Istorija ga neće zapamtiti. Ni knjige. Bave se estradom koja vrvi od polusveta i probisveta. A onaj ko proizvodi hleb i čuva vodu i um pokolenja bistrima nikome nije važan. Meni je važan. Najvažniji. Svaki čovek, svaka travka i svaki cvet, svako drvo, svaka ptica i svaka životinjica. Svaka lepa narodna reč kojom se smeje, plače, voli, žali, hvali…“

 

Svi bi da lete, a kad su na zemlji čude se što su nestabilni. Pa, nemaju koren!

foto: Miroslav Miša Jović
foto: Miroslav Miša Jović

Koliko se problemi takvog čoveka razlikuju od problema savremenih ljudi?

– “Problemi malog čoveka ne razlikuju se od problema ostalih. Zato što ne postoji mali čovek i ostali. Svi ljudi su pred Bogom i zakonom jednaki i zaslužuju jednaku pažnju. On se razlikuje samo zato što na njega niko ne obraća pažnju, a on čuva naš koren. Svi bi da lete, a kad su na zemlji čude se što su nestabilni. Pa, nemaju koren!“

U svom književnom stvaralaštvu Violeta se bavi i teškim životnim temama i teškim sudbinama svojih junaka. U tom specifičnom ambijentu, kojeg Violeta na osnovu svoje živopisnosti upoređuje i sa paunovim repom, i podvrgnut posebnom mentalitetu taj običan čovek čini se gotovo zaštićenim od sveopšte alijenacije. O tome da li je i koliko taj čovek u takvom ambijentu zaista zaštićen od otuđenja i gubljenja sopstvenog identiteta, i da li je naš čovek sa sela zaista od grubog istkan sukna, Violeta kaže:

– “Kada je čovek svestan ko je i odakle je, on ne gubi identitet. Podložnost pomodarstvu i poprimanju tuđeg je naša stara loša navika. Lako se povodimo za svim što nam se servira, težeći da budemo neko drugi, umesto da podignemo glavu i budemo to što smo, da poštujemo ostale i zahtevamo poštovanje. Sami smo krivi što smo dozvolili da običan čovek i narodni govor budu u javnosti upotrebljeni u pežorativnom smislu, umesto da to blago čuvamo kao najveću vrednost.“

“Nema knjiga“ Violete Jović verovatno će sve čitaoce ostaviti nemima. Ona pripoveda o teškim sudbinama koje su zadesile junake usled pomahnitalosti, kobnih strasti i prokletstva. Međutim, koliko je to trpljenje zapravo u arhetipu našeg naroda?

– “Trpljenje jeste u arhetipu našeg naroda. Mi smo sposobni da trpimo i navikli smo da trpimo. Trpimo zimu, žegu, glad, nemaštinu, tlačenje, ponižavanje… Čini mi se da nam je samopoštovanje nisko. Ali, nije baš sasvim tako. Trpljenjem sam se bavila na način da sam nastojala da pokažem da onaj ko nije svestan sebe i ništa nije uradio za sebe, biva osuđen na trpljenje. Nećemo trpeti ako se osposobimo i osnažimo da živimo život dostojan čoveka. Pre svega, potenciram na obrazovanju i ekonomskoj stabilnosti, a onda i na negovanju svih onih vrednosti koje nas čine čovekom, uz poštovanje sličnih vrednosti kod drugih ljudi.“

Kada ste poslednji put čuli reči kao što su “rabota“, “šnjevam“, “krpče“, “ten’c“, “nemanje“, “osenje“, “grbina‘… I da li ste ih ikada čuli?

Kada je u pitanju rad Violete Jović, kao glavna tema nameće se pitanje dijalekta. Bogatu riznicu koju čuva od zaborava i vešto brani od deestetizacije i degradiranja, Violeta je sakupljala celog svog života, kroz odrastanje, kroz igru i rad. I sama kaže da zna da je uspela u tome onda kada joj je i rođena baka rekla da se nekih od tih reči ni sama ne bi setila, a neizmerno je zahvalna i na tome što je čak do svoje 51. godine imala prilike da bude unuka.

Da li pisanje na dijalektu za Vas došlo kao nešto što je prirodno, ili je to ujedno i Vaša misija?

– “Pišem na dijalektu jer je to moj maternji jezik i maternji jezik generacija mojih predaka čiji genetski zapis ponosno nosim. To su bili časni, vredni i svakog poštovanja dostojni ljudi. Nemam čega da se stidim. Tako su govorili, a govor, odnosno narodni jezik je samo deo našeg nacionalnog bića. Tu je i mentalitet naroda kome pripadam, njegovi običaji, način života… Ne želim da budem nešto drugo osim onoga što jesam.“

Kaže da je često u školi, i u mnogim drugim okolnostima, ismevana zbog govora koji čuva od mnogih koji nisu dostojni trošenja ni pogrdnih reči. Pisanje na dijalektu je njen inat. Ostala je dosledna sebi i svoja. Ne u nameri da pobedi njih, već da pobedi svoju  slabost. Danas ne zna gde su se rasejali ti što su smejali, smeju se verovatno nekom drugom pokušavajući da nadomeste sopstvena nezadovoljstva.

“Pišem na dijalektu jer je to moj maternji jezik koji želim da sačuvam od zaborava. Pišem i na književnom standardu, jer je to službeni jezik države u kojoj živim i radim. Učim i strane jezike, jer želim da razumem druge ljude, naročito one koji razumeju moju potrebu da imam svoj identitet.“

Svedoci smo da su ljudi sa dijalekatskog područja, i dijalekat uopšte često predmet podsmeha. U televizijskim serijama redovno su uzeti u pežorativnom smislu i omalovaženi. Dijalekat, međutim, ne podrazumeva korišćenje ulične frazeologije i ubacivanje par psovki. Dijalekat je sistem i dijlekat je jezik koji ima sopstvene zakonitosti. Za pisanje na dijalektu potrebno je poznavanje tog jezika. “Ubacivanje psovki je prostakluk i neznanje“, navodi Violeta.

Pišem govorom običnog čoveka koji je deo naše istorije, samo što to nas ne zanima. Hoću da zabeležim da je postojao i vredeo.

“Moje knjige na dijalektu proučavaju naučnici i njihovi studenti kao primer bogatstva jezika i očuvanja tog bogatstva. Nije mi želja da postanem svetski poznat pisac čije se knjige prevode na desetine jezika. Ja sam pisac čije su knjige autentične i neprevodive, original. Moje teme nisu pomodarske i popularne, ne stavljam istorijskim ličnostima žargone i psovke u usta želeći senzaciju. Pišem govorom običnog čoveka koji je deo naše istorije, samo što to nas ne zanima. Hoću da zabeležim da je postojao i vredeo.“

Koliko je dijalekat ugrožen?

– “O tome koliko je dijalekat ugrožen kompletno može govoriti neki naučnik, dijalektolog, koji se u svom radu bavi proučavanjem dijalekta i opasnosti po njega. Ono što ja mogu da kažem jeste da je ugrožen u smislu da mi prvi bežimo od njega i zamenjujemo ga rečima akcentovanim u TV dnevniku, tuđicama i nepravilnim govorom koji je rezultat neznanja. Takođe, oni koji govore ovim jezikom polako izumiru, prazne se sela. Imamo migracije stanovništva, uticaj televizije, interneta i dr. Ima ljudi koji nastoje da dijalekat sačuvaju kao deo kulturne baštine svog naroda. Ja sam kap u tom moru.“

Violeta Jović je borac. Za sebe i druge. Kaže da nikada sebi nije dozvolila da ikoga, čoveka, životinju ili drugo biće smatra bićem niže vrednosti od sebe. “Samo budala može od drugog čoveka praviti drugu klasu ljudi. Pa, ja i mačku čuvam i tretiram kao sebi ravno biće! I onima koji se ne rode sa jednakim šansama kao mi treba pružiti šansu da razviju svoje preostale sposobnosti i žive život dostojan čoveka.“

Violeta Jović, pored svega toga, poznata je i kao pisac za decu. Igrom slučaja, ovaj razgovor vodimo upravo na Dan učitelja, te se Violeta podseća i perioda sopstvenog školovanja i odrastanja, kada je, uostalom, i počela da piše. Bila je đak pešak do četvrtog razreda osnovne škole, kada je putovala do susednog sela Varoš, jer u njenom selu nije bilo škole. Već sa deset godina je morala da se osamostali i zbog toga ne podnosi prenemaganja bilo kakve vrste. Kako i sama često ističe, u “ne mogu“ uvek precrta ono “ne“.

Veoma rano je počela da piše, upravo zahvaljujući školskim sastavima i podsticanjima učiteljice koja je prepoznala njenu darovitost. Nikada nije želela da postane poznati pisac. Za nju, pisanje je smisao i potreba. Tih par potrebnih rečenica u škloskim sastavima pretvorilo se u mnogo više, a zatim su te rečenice počele da se druže, a neke čak i da se rimuju. Stalno je nosila neku knjigu u ruci, bilo one iz lektire, bilo one van školskog programa. Sa smehom kaže da su u njenoj porodici čak i zabrinuli šta će biti od nje takve.

Izdvaja zanimljivu anegdotu sa početaka svog književnog stvaralaštva, kada je još kao đak osnovne škole slala svoje radove na konkurs dečijeg književnog stvaralaštva “Gordana Todorović“. Kaže da njeni radovi nisu čak ni ušli tada u uži izbor, ali kada je došao Dobrica Erić, koji je bio predsednik komisije izričito je rekao da će jedino odobriti rezultate konkursa ako se na prvom mestu nađe rad Violete Jović. I tako je svoju prvu književnu nagradu dobila upravo iz ruku Dobrice Erića.

Sada je jedan od omiljenih dečijih pisaca. Deca rado primaju i prihvataju njeno stvaralaštvo. O tome da li je teže pisati za odrasle ili za decu, i da li su deca, u stvari, rigorozniji kritičari, Violeta kaže:

Deca su iskrena. Njih ne možete lagati. Odmah vam kažu da li ste pravi ili treba da radite nešto drugo. Volim da pišem za decu, zato što do deteta treba rasti.

Na kraju, sve one koji prate Violetin rad verujemo da zanima ko je deda Tika.

“Ja sam deda Tika. I vi. I svi vaši čitaoci. I svako onaj ko hoće da zna kako treba, misli svojom glavom i ne stidi se ko je.“

A šta li bi deda Tika tek rekao današnjem čitaocu?! 

– E deca, deca…

Violeta Jović ne prestaje da pleni i inspiriše svojom pojavom i svojim radom, a skoro nam je pripremila i novu knjigu pod nazivom “Kako sam postao pseto“. Reč je o zanimljivoj priči koja nam donosi pogled na svet viđen iz perspektive jednog psa. A šta sve taj pas ima da kaže…

 

M. Žikić

Slučajne vesti
3 komentara
  1. Veliki pozdrav Violeti Jovic i njenom suprugu Misi.
    Sto bi rekao gradjanin, bar nesto kvalitetno da procitamo na nekom niskom mediju.

Pošaljite svoj komentar




Najnovije na portalu

Poslednji komentari


podelite mišljenje sa drugima.

Edoo: Jedan ovakav lijep dogadjaj ostane bez komentara, ...
Robert: Pozdrav iz skoplja najbolja muzika na radiju vas ...
Barni: Tacno. I ovi sto zele da unakaze tvrdjavu su gola ...
Stanko: Pravi zaljubljenik u istoriska znamenja nikad nebi...
Mica ispektor: Preispitatjte vi to bolje jer svaka nova godina gr...
melanholic: nemoze da se ugleda dok drzava ne reklamira malo s...
baki: jeste ja sam bio, trenutno najbolji prilazni put d...
cale4446: samo nek se razbacuju s parama a sto narod gladan ...
dare83: da vidimo i to čudo...
Deki mercedes: Nema u Nisu ali nema ni u drugim okolnim opstinam...