VERA: Zašto postimo?

Objavljeno: 06 apr 2018

Zašto postimo? To pitanje nama, hrišćanima, često postavlja svet. Često ga i sami sebi postavljamo. Zašto postimo, ukoliko se ne menjamo? Ulazimo u post i izlazimo iz njega nepromenjeni? Zašto da postimo, ako se naš život ne nateže poput luka da izbaci iz sebe strelu molitve upućene Bogu?

Hleba, ilustracija, foto: norbertskitchen.com
Hleba, ilustracija, foto: norbertskitchen.com

Istorija nas uči da u drevnoj Crkvi nije bila tolika količina postova. Neki se hvataju za tu tezu kao za pojas za spasavanje i propovedaju globalno slabljenje posta, njegovu fleksibilnost i prilagodljivost različitim epohama. Navodno, ranije su se nosile haljine, a sada farmerice. Ali i jedno i drugo je odeća.

Šta da se radi, živa je istina da u drevnoj Crkvi nije bilo postova u tolikoj količini… Sem toga, u njoj nisu znali za internet, skajp, televiziju, reklame. Gresi i poroci su bili isti kao danas, samo nije bilo prihvaćeno da se demonstriraju na svakom koraku, niti da se prema njima odnosi kao prema životnoj normi.

Savremeni školarac, učenik 6-7. razreda, zna više grehova od odraslog čoveka 1. veka. Pravedni Filaret Milostivi nije dozvoljavao svojim unucima da šetaju ulicom kako bi ih sačuvao u celomudriju, a mi smo „ulicu“ uveli u svoj dom. Prepodobni Pajsije Svetogorac je govorio da su sada mladići i devojke poput polja pšenice po kojem je prošlo stado svinja: potpuno je sve razrovareno, samo poneko klasje štrči na različitim mestima. Tako je i celomudrije sačuvano kod mladih: dobro je ako makar pojedini par ulazi u brak u telesnoj čistoći.

Zamislite samo: pre svega 50 godina sve je bilo drugačije! Jedna starica u mojoj parohiji priča da je već bila devojka, a nije poznavala detalje intimnog života. Jednom ju je komšija u šali poljubio i ona je došla kući u suzama i izjavila majci da neće imati dece pošto ju je komšija cmoknuo u obraz.

Danas je sve drugačije. Naravno, možemo reći da se trudimo da zaštitimo decu od sveopšteg razvrata. Da, trudimo se. Ali, u kojoj meri je uopšte moguće izvesti tako nešto, upisujući dete u običnu školu? U kojoj meri smo mi izbegli taj razvrat, odrastajući u ateističkim porodicama u bezbožničko vreme? U truloj jabuci možda i ima neki zdrav deo, ali se ona svejedno cela baca.

Prepodobna Marija Egipatska, nastanivši se u pustinji, 17 godina je stradala od razvratnih predstava i osećanja koja su se zapečatila u njenoj duši za vreme bludnog života. Samo velikim patnjama u pustinji uspela je da ih iščupa iz sebe. Da, mi nismo bili na takvom dnu kao ona, ali nismo ni pustinju prošli.

Uzmite čist list papira i nacrtajte olovkom nešto na njemu. A onda obrišite gumicom. Da li je list postao onakav kakav je bio na početku? Ne sasvim. Da, na njemu nema ničega. Ali se ne može reći da je izvorno beo. Tako je i sa našom okajanom dušom. Jedna je stvar ne grešiti, ne kvariti svoju dušu, a drugo sagrešiti i pokajati se. Da, greh je oprošten. Ali će iskustvo grehovnog pada ostati sa nama zauvek. Sveti oci govore da to nije loše: takvo iskustvo nas može sačuvati od novih padova. Međutim, to iskustvo može smetati i zato oci zabranjuju za vreme pokajnog podviga sećanjem se zaustavljati na detalje prošlih sagrešenja. Ne znam kako vi, ali ja bih voleo da neka iskustva nikad ne spoznam. Ostati čist list papira makar u nečemu.

Zato mislim da je povećanje posnih dana zakonitost. Što se više širi sveopšti razvrat, to se Crkva više trudi da nas sačuva od njega, stavljajući na nas uzde.

Međutim, sve je to lirika.

Post na vodi, foto: Shutterstock
Post na vodi, foto: Shutterstock

Smisao posta je dobrovoljno stradanje. Iz nekog razloga o tome sada posebno ne govorimo, negde stavljamo akcenat na telesno uzdržanje, negde na duhovno, a smisao je zapravo u mučenju. U mučeništvu, ako vam se više sviđa. Dobrovoljno, Hrista radi, predajemo se toj kazni. To nikako nije zapadno samobičevanje sa mirisom tajne gordosti i emotivnog komprimiranja u sebe „strasti“ Hristove. Nešto je drugo. Tu peku gresi i nemoguće je trpeti. Savest me izjeda i dajući joj slobodu, ograničavam se.

Gresi peku…Kako redko to stanje dodirne čoveka koji je odavno ocrkovljen! Gde si, blaženo neofitstvo, kada sam sa suzama padao pred svakom ikonom? Nažalost, mi izrađujemo naviku ka blagodati, ka hramu, ka molitvi. Ta navika stvara zid nezainteresovanosti koji je sa godinama sve teže srušiti. Samo se pojedine reči probijaju kroz zid.

Veliki post je vreme kada se pokreće svaka reč u molitvi i najbezosećajnije srce u stanju je da se rastopi poput voska, potrebno je samo odabrati odgovarajući ključ.

Post je mučeništvo. Ako ne verujete, otvorite Posni Triod. „Popriščte dobrodjetelji otverzusja, hotjašči stradalčestvovati – vidite, prepojasavšesja dobrim posta podvigom“ (Stihira na Hvalite, Jutrenja u Nedelju Siropusnu) , poje Crkva uoči posta. „Podvig vrline je započeo, ko želi da postrada neka priđe.“

Ako je smisao posta mučeništvo, onda se pitanja o vrsti hrane i pića za vreme posta rešavaju vrlo jednostavno i jednoglasno. Mučeništvo nije samo da jednog ima, a drugog ne, več da se oseća glad i žeđ. Pošto nismo u stanju da tako provodemo sedam nedelja posta, ustav propisuje u pojedine dane potpuno uzdržanje od hrane, u druge dane uzdržanje do određenog vremena, a u treće dane razrešava blaži post.

Svako je obremenjen svojim grehom. Savest svakog čoveka zasebno treba da reši kakvo stradanje mu valja primiti zarad očišćenja duše. To nije kompenzacija žrtve, niti je otkup. To je ontološko ispravljanje vektora duševnih sklonosti. Ako stradam od bludnih pomisli i želim tokom posta da se uzdržavam od hrane do večeri određenim danima, ili da činim metanije, ili da se još nečim opteretim, to nije zbog legalizacije duhovne nečistote u sebi, več zbog oslobađanja od nje.

Ne želim da grešim! I ne mogu da ne grešim. Želim da se ispunim blagodati i ne mogu da pronađem u sebi snage za sticanje iste. Šta da činim ja, grešni?! Kako bi se pobedio dualizam tela i duha, javlja se želja da se pokida i samo telo, da se pokida na komadiće i tako prekine rat.

Ali nije to Bogu ugodno. Njemu su potrebni beskrvni mučenici. Vraćam se na apostola Pavla i bodrim se: pre dve hiljade godina on je opisao moje muke: „Jer se radujem zakonu Božijemu po unutarnjem čovjeku; Ali vidim drugi zakon u udima svojim koji se bori protiv zakona uma mojega, i porobljava me zakonom grijeha koji je u udima mojim. Ja jadni čovjek! Ko će me izbaviti od tijela smrti ove?“ (Rim. 7: 22-24)

Problem se u principu može rešiti, samo ne želimo da se mučimo. U svemu želimo da na bude lako. Osećati glad i žeđ za nečim-to nije za nas. Mučenje glađu, kada se svaki odkucaj srca oseća u glavi, kada krv zamorna i teška sa mukom protiče kroz krvne sudove i nedostaje snage za najprostija dejstva, sve nas to odvraća. Nemamo mogućnosti. Mi smo porodični ljudi, imamo posao, decu, navodno, neka monasi poste. Kako ćemo bez snage ići na posao? Još bolesti, prolećna avitaminoza, hrana puna hemije, stres, bez toga je patnje dovoljno. Uopšte, telesno uzdržanje je primitivno, grubo doživljavanje posta. Visoki, duhovni, može se reći i inteligenti doživljaj je nešto drugo.

Nažalost, gledajući na svete, ne nailazimo na drugi doživljaj posta, sem kao na borbu za slobodu. Greh nas tiraniše i čini nas robovima pohote. Zadobiti slobodu od njegove vlasti, to je jedina svrha posnog podviga. Nema ni jednog sveca, bio on monah ili mirjanin, da je postio sa pola snage.

Post nazivamo još i proleće, jer prizivamo u život one sile koje su spavale u nama; nazivamo ga obnovljenjem, jer volju oslepljenu grehom čistimo od plena strasti i dajemo joj da ugleda put novog života po zapovestima. Ali smisao posta se od toga ne menja. Otkinuti od srca sve razonode: televizor, internet, prazne razgovore, i to je mučenje. Uzdržavati svoj um od sujete ovoga sveta; prebivati u svetu,a u isto vreme se ne nalaziti u njemu i sve vreme se misleno obraćati gore-to je zaista velikoposni podvig koji nas podiže bliže ispovedništvu.

Sve drage slabosti koje dozvoljavamo svom srcu i umu, za koje znamo da ne nose u sebi veliki greh, sve se one kao čičak lepe za nas. Svaki od tih zanosa odvlači na sebe napore srca, tako da na kraju dana dolazimo izlomljeni, bez želje i energije da prinesemo Gospodu dar čiste i pažljive molitve. To se dešava zato što savremeni život uzima od čoveka previše emocionalne snage. Šta je bilo u davnim vremenima? Seljak je radio u polju, negde se našalio sa nekim, sa nekim porazgovarao, ali se uglavnom bavio mirnim sozercanjem, ka čemu je usmeravao svoj trud. Današnji život traži od čoveka neprekidno napete nerve. Sve vreme smo prinuđeni čas da se smejemo, čas da plačemo. Takav ritam briše iz života i najmanju mogućnost sozercanja, a bez usresređenosti pažnje spolja, nemoguće ju je skoncentrisati ni iznutra.

Čitavog dana smo rastrzani na razne strane i kidamo se na komade. Posle te sumanute trke stajemo pred ikonama i u jurnjavi pokušavamo da započnemo molitvu, kao da sečemo drva. Nije čudno što naša hladnoća srca ostaje zid između duše i Boga.

Iznenađujuće, ali taj emotivni doping kojim nas bilduju svakog dana, umesto da umekša naše srce, suprotno, čini ga neosetljivim. Svakim danom je sve teže do nas dopreti. Svaka reč se dotiče samo površine srca kao grabuljama, i posle sat vremena novi događaji čine ravnu, nedavno izbrazdanu površinu. Da bi neko blagodatno seme proniklo u dubinu srca, da tamo ostane i uzri, reč usmerena ka nama mora biti izuzetno oštra, tek tada zemljište može da rodi. Samo, gde naći takve reči? Koji Isaija će nas probuditi?

Post treba da nam bude pedala kočnice. Ušli smo u post i odstranili sve tuđe emocije kojima svet pokušava da nas nahrani. Neka sa nama ostanu samo naše porodične brige, a svet će se snaći i bez nas tokom tih mesec i po, kao i mi bez njega. Ali, možda ni to nije dovoljno.

Mi, deca 21.veka, moramo se iznova učiti sozercanju. Ne, ne u visokom duhovnom smislu, već u prostom, savršeno prizemnom. Da izađemo na livadu, posedimo na klupici pola sata, pogledamo na drveće u tišini. Da poslušamo kako se vetar igra sa vrhovima borova i kako ih njiše na razne strane. Tačno tako i nas vetar životnih okolnosti klati i pritiska kako mu odgovara i u njegovoj moći je da nas iščuša sa korenom, ako nas Gospod ne sačuva.

Tako se čovek od primitivnog sozercanja uspinje ka molitvi. Od udubljivanja u sebe rađa se pažljiva i duboka molitva. Upravo su se od takvog sozercanja prirode, koja nas uzvisuje nad svetom, rodile divne biblijske molitvene alegorije. „Kao što košuta traži potoke, tako duša moja traži tebe, Bože!“ (Ps. 41: 2). Od sozercanja stranice „Odnoklasniki“ ili „Fejsbuk“, takva molitva se neće roditi nikada.

Odseci od srca sve veštačke naslage nepotrebnih zanosa i daj mu živu vodu samoudubljivanja. To će isto izgledati kao mučenje, posebno kada je novina. I to je posni podvig.

Sve što je ugodno Bogu i što vodi ka zapovestima svakako je vezano sa stradanjem starog čoveka u nama. Stradanje nije ontološkog karaktera, ono nam nije svojstveno u biti, kao da približavanje Bogu predstavlja mučenje. Ne, to je stradanje narkomana kod koga je zlo ušlo u naviku i ostavljanje zle navike izaziva slom. Ako se stradanja narkomana koji pokušava da se izleči mogu nazvati mučenjem, onda se i naši velikoposni podvizi mogu isto tako nazvati. Jer smo mi tipični narkomani na iglama zabave i telougađanja.

Zato, braćo, imajmo jedan cilj: da pronađemo u sebi tog narkomana i očistimo izvor te zavisnosti. O, kakav će slom tada nastati! Upravo će tada nastati stvarni, a ne kalendarski Veliki post. Prema tome, ako se do Vaskrsa pokaže da smo makar nekoliko dana proveli u takvoj borbi, znači da post nije uzalud prošao.

Sa ruskog Iva Bendelja; Sveštenik Sergij Begijan, izvor: www.pravoslavie.ru

Slučajne vesti

Pošaljite svoj komentar




Najnovije na portalu

Poslednji komentari


podelite mišljenje sa drugima.

albano: vase veeme je proslo mismo vas motkovali kada ste ...
bei: u brate kakva bomba...
: Cepajj...
: Mi sa juga smo spremni ...a nas se samo kad su rat...
milkan: labnite pijenje...
KOSOVO JE SRBIJA: Bravo brat moj udri bagru majku im poljubim...
DekiDeki: Slusam siptarcine kako urlicu kao stoka.Dokle mi d...
Meki: ovo je nedopustivo dokle vise da cutimo?...
Nišlija: Akcija je uspela ponizili su našu Srbiju i na taj...
Maja: Polako vozite. Klizavo....